Jesi li znao/la da PraviLaw piše knjigu? Dobro, nije baš knjiga, više je udžbenik koji te, kod nas prvi put zvanično i konkretno, uvodi pojam pravne pismenosti? Shvatili smo da je ova tema potpuno neobrađena u Srbiji, pa smo rešili da popunimo tu rupu. Zato u ovom tekstu izdvajamo jedan mikronski deo iz knjige, a koji je jako važan za naše čitaoce “Proceduralna Pravda”.
Pre nego što krenemo sa tim, samo ćemo malo uvesti u temu pravne pismenosti (opet isečak iz udžbenika…)
Pravna pismenost – šta je to?
Između pojma pravne pismenosti i pojma slobode obavezno mora stajati znak jednakosti u civilizovanim društvima. Šta mu to dođu civilizovana društva za potrebe definisanja pojma pravne pismenosti?
Pod pojmom civilizovano društvo smatra se ono društvo koje se zasniva na građanskim pravima i slobodama, na poštovanju institucija koje rade za građane, a koje u isto vreme i građani poštuju. Takvo društvo se takođe ogleda i u slobodi medija, kao i u visokom stepenu medijske pismenosti kod građana.
Obaveza društva, koje u ovoj knjizi kvalifikujemo kao civilizovano, je da poseduje odličan obrazovni sistem koji ide u korak s vremenom i uči buduće generacije medijskoj, finansijskoj ali i pravnoj pismenosti. Ovde naravno govorimo samo hipotetički i sve izneto u pasusima iznad ne odnosi se na neko konkretno društvo, državu ili političku orijentaciju niti pokušava da omalovaži i istakne nedostatke u nekom konkretnom društvu, državi ili zajednici.
„Pravna pismenost se može naučiti, a još bitnije je što je apsolutno svako može naučiti“.
Kada pričamo o pravnoj pismenosti tu se ne misli na znanje koje imaju ljudi koji su završili pravni fakultet ili koju drugu pravnu školu. Pravna pismenost je set znanja, ponašanja i načina razmišljanja koju imaju svi građani, neki manje, a neki više.
Slikovitim primerom pravna pismenost se može posmatrati kao skala od 0 do 100 gde svako poseduje određeni stepen pravne pismenosti, samo je važno razumeti kako mogu da se otključaju potencijali koje pravna pismenost nudi i tako rasti na samoj skali ali i u društvu. Drugim rečima, moguće je naučiti kako da se približimo broju 100 i pobegnemo od nule (0), a ključno je to da baš svako može da se pokrene ka broju 100.
Napravili smo kratak i ispreskakan uvod koji smo izvukli iz knjige koja je uveliko u izradi. Hajde sada da vidimo šta je to zapravo proceduralna pravda.
Proceduralna pravda –
rezultat ka kojem se teži putem pravne pismenosti.
Dakle pravna pismenost postoji iz nekog razloga, logično. A taj razlog je efekat koji nam daje pravna pismenost, što bi u ovom slučaju značilo zadovoljenje proceduralne pravde. Ovo sad zvuči veoma konfuzno, ali idemo korak po korak.
Kako kao građani civilizovanog društva težimo ka zadovoljenju fundamentalne (subjektivne) pravde, ali se ujedno ne vodimo instiktom nego razumom, a već smo pomenuli proceduralnu pravdu, red bi bio da prvo razlučimo kakva je to pravda do koje možemo doći putem visokog stepena pravne pismenosti.
Termin „Proceduralna pravda“ koristi se u psihologiji, a psiholozi ga koriste da opišu pozitivno iskustvo svojih klijenata koji tvrde da je prema njima postupano fer i pošteno u nekoj pravnoj, administrativnoj ili proceduralnoj situaciji od strane nadležnih organa.
Istraživanje kanadskog profesora Arčija Zarinskog (Archie Zariski) pokazuje da kada organi vlasti (recimo Sud ili Zavod za socijalnu zaštitu) pokažu poštovanje, saslušaju s uvažavanjem i pokažu razumevanje prema strankama (građanima), obično kod tih istih stranaka izazivaju osećaj zadovoljstva ili „zadovoljenja“ pravde, iako možda krajnji rezultat nije baš ono čemu su se stranke inicijalno nadale.
Drugim rečima, ljudi koji smatraju da se prema njima postupalo fer i pošteno u okviru nekog pravnog pitanja, uzimaju u obzir proces kroz koji su morali da prođu da bi pravda bila „zadovoljena“ u njihovim očima. Često smatraju da je pravda „zadovoljena“ čak iako je došlo do nekih odstupanja od njihovog inicijalnog cilja koji su zacrtali da predstavlja fundamentalnu pravdu.
Dakle proceduralna pravda odstupa od fundamentalne pravde onoliko koliko je proces bio pravedan, ali i koliko, i kako pravni sistem to dozvoljava.
Trend je takav da živimo u sve homogenijem društvu koje se vrlo često i sve više međusobno meša, pa imamo građane koji dolaze sa različitim pozadinama i biografijama, pa ujedno, zbog te raznolikosti ljud različito shvataju, odnosno doživljavaju fundamentalnu pravdu.
Različite pozadine i biografije podrazumevaju različite etničke pripadnosti, verska i politička ubeđenja i stavove, obrazovne profile, starosne kategorije itd. Dakle evolucija civilizacije nas navodi da dolazimo u svakodnevni kontakt sa ljudima koji su potpuno različiti od nas i od sredine u kojoj smo odgojeni.
Tu na scenu dolazi „Proceduralna pravda“ kao univerzalno sredstvo zadovoljenja potreba ljudi da ostvare svoj cilj kroz traganje za pravdom putem pravnih sredstava.
Da ne bude više dosadnog teoretisanja, prođimo kroz izmišljeni primer gde ćeš videti jasnu razliku između fundamentalne (subjektivne) pravde i proceduralne pravde:
“Recimo da si ti vozio/la automobil ulicom i poštovao sve propise, a iz suprotnog smera vozač ne poštuje saobraćajne propise, i zbog njegovog nemara dolazi do sudara, odnosno on svojim vozilom udara u tvoje. Uzmimo još i to da si ti (za potrebe ovog primera) temperamentnija osoba, prgava i realtivno agresivana ličnost. Za tebe bi u ovom slučaju fundamentalna (subjektivna) pravda bila da se fizički obračunaš sa vozačem koji je načinio prekršaj i saobraćajnu nezgodu, što, da se razumemo, predstavlja vrlo necivilizovan čin. Međutim, proceduralna pravda će ovde biti to da ćeš ti ipak pozvati saobraćajnu policiju, koja će ustanoviti šta se desilo, te će ti nemarni vozač platiti odštetu (materijalne troškove) i eventualno nematerijalne troškove (za pretrpljen strah recimo, itd) i time će on dobiti svoju „zasluženu“ kaznu, a ti ćeš proceduralno biti „zadovoljen/a“.
Poenta priče je da postoji mehanizam, putem kojeg će onaj ko je načinio fundamentalnu nepravdu, biti „kažnjen“, i kroz taj proces kažnjavanja, biće zadovoljena proceduralna pravda.
Da pojasnimo još malo, proceduralna pravda može se smatrati univerzalnom pravdom koja je formirana tako da može da se postigne osećaj zadovoljstva kod svih nad kojima je načinjena neka nepravda, a da se ujedno i zasniva na osnovnim civilizacijskim tekovinama.
Ova vrsta pravde definiše se kroz zakone i druge pravne dokumente koji rešavaju pitanje kojim se u datom trenutku bavimo, a na osnovu kojih društvo determiniše da li je proceduralna pravda zadovoljena ili nije. Pojednostavljenim rečima, proceduralna pravda je ono što nam zakoni kažu da je pravda.
Ovo je naročito važno razumeti, jer u okviru koncepta pravne pismenosti, moramo da shvatimo da ono što mi smatramo najpravednijim rešenjem za određeni problem ne mora uvek biti društveno prihvatljivo rešenje. A ako nešto nije društveno prihvatljivo rešenje onda to nije ni civilizacijski prihvatljivo rešenje, barem ne za istinski civilizovana društva.
Mnogo je bitno ovo naglasiti iz razloga što je ovaj koncept pravne pismenosti unapredio civilizaciju do te mere da smo mi kao ljudska bića i svesna bića, evoluirali tako da se ne vodimo više pukim instinktom, već razumom i intelektom. Primer zašto je ovaj koncept pravne pismenosti važan je taj da je zbog proceduralne pravde ukinuta npr. „krvna osveta“ kao koncept zadovoljenja fundamentalne pravde.
Sistem „oko za oko, zub za zub“ više nije civilizacijski prihvatljiv, jer jednostavno proceduralna pravda nas je evoluirala kao bića da dođemo do stadijuma kada znamo da ako je neko načinio nepravdu nad nama, postoji adekvatna zakonska sankcija koja će ga kazniti za nedelo koje je počinio.
Dakle, još jednom potvrđujemo tvrdnju s početka knjige, a to je da nam pravna pismenost daje sigurnost i bezbednost, ali nam i predstavlja oruđe za civilizovanu borbu protiv siledžija.
Ovaj deo knjige nisi mogao da vidiš u ovom tekstu – jer ga nismo ni ubacili, zato prati PraviLaw, pošto ćeš uskoro imati priliku da pročitaš jedinstveni udžbenik pravne pismenosti.
Kako ti se čini ovakvo štivo? Misliš li da bi knjiga/udžbenik na ovu temu mogao da doprinese barem 0,00001% boljitku u našem društvu, u smislu da kada ga neko bude pročitao, znaće barem jednu jedinu pravnu, administrativnu ili proceduralnu stvar da reši za nijansu lakše?
Autor tekst: Tadija Mitić
Pingback: Medijsko-pravna pismenost