Pojam pismenosti | Pismenost – razvoj i značaj

Biti “pismen”, pre svega, znači da ličnost ima sposobnost čitanja i pisanja. Pismenost uključuje još i poznavanje pravopisa, sistema čitanja, adekvatnu upotrebu gramatike, pa, na kraju, i različite stilove pisanja.

Veoma je važno da reč “pismenost” bude prihvatljiva svima, kao i da je svi razumeju u potpunosti. Međutim, pojam pismenosti nije samo razumevanje njegovog lingvističkog značenja, već sa sobom nosi kompleksnost i dinamiku koja se konstantno tumači i determiniše kroz različite uglove posmatranja (iz ugla društva, ekonomije, politike itd).

Svakako je pismenost krucijalna tema proučavanja za različite profile institucija i stručnjaka.

Šta nas uči istorija?

Mnogi istoričari ističu da je problem pismenosti naroda problem od kad je veka i sveta i da je zajednički modus operandi mnogih istorijskih epoha to da se u vremenima kada se problem nepismenosti uveća, najveća krivica svaljuje na obrazovne institucije. Sa druge strane, u vremenima uspeha, čestita se pojedincima, a obrazovni sistem i institucije se uzimaju zdravo za gotovo – jednostavno se sve podrazumeva.

U prilog ovoj kontradiktornosti, nivo pismenosti jednog društva vrlo spontano simbolizuje simptome društvenog mentaliteta i trendova koji jednu istorijsku epohu prate. Obrazovanje samo po sebi predstavlja pogodan i jednostavan simbol za masovnu kritiku, koja nije usmerena na suštinske izvore problema u društvu, čak se ni na pozitivan način ne kritikuje kada se određeni problem uspešno transforimše iz nečeg negativnog u nešto pozitivno kroz obrazovanje.

Međutim, ako dobro zagledamo, istorija nam pokazuje i mnoge ključne tačke koje ukazuju na pomenuti fenomen vekovnog svaljivanja krivice na obrazovanje kada god dođe do “negativnih” društvenih promena.

Pre svega, pismenost i sam obrazovni sistem, te i načini učenja, veoma su rezistentni na promene! Vekovima stvarani temelji “fundamentalne kompleksnosti” obrazovanja, naročito teorijskog obrazovanja, strogo se suprotstavljaju promenama i prilagođavanju novim praksama, novonastalim društvenim promenama ili generalno ma kakvoj promeni koja je izazvana bilo prirodno ili veštački. Tako je, često kroz istoriju, pismenost bila predstavljana kao hijerarhijska lestvica na čijem vrhu se nalazila elita, koja je bila direktni reprezent moći i bogatstva, a koja se još snažnije opirala nižim slojevima ili egalitarizmu.

Egalitarizam – ili ekvalitarizam je pravac filozofskog mišljenja koji favorizuje jednakost svih ljudi, u smislu da su svi ljudi jednaki po svojoj fundamentalnoj vrednosti ili društvenom položaju.

Istorija i reformatori

Veliki san reformatora bio je da se stvori formalno i obavezno obrazovanje, dostupno onome što često zovemo “široke narodne mase”. Stvaranje javnih škola koje bi pružale osnovno obrazovanje kako bi narod dobio najosnovnije oblike pismenosti, bio je prvi neophodni korak ka postizanju visoko postavljenih ciljeva. Kako bi se nepismen narod, koji je tada činio veliku većinu, naterao da uđe u osnove pismenosti, škole su morale da budu proglašene obaveznim – smatrali su reformatori.

Do ne tako davno, problemi sa kojim su se mnogi reformatori susretali bili su društevni problemi raznih oblika. Počev od društvenih slojeva, gde je pismenost bila veoma skupa sovjevremeno (nije li i danas?), preko nekih primitivnijih oblika prepreka sa kojima se osnovno opismenjavanje susretalo, poput: socijalne nepravde, rasne i etničke nejednakosti, polne neravnopravnosti, kao i nivoa (ne)poslušnosti omladine prema vladajućoj klasi.

Počnimo od Amerike

SAD neguje dugu tradiciju državnih napora koji se ulažu već više od 200 godina kako bi se njihovo stanovništvo opismenilo (ima li rezultata?). Još od osnivanja Federacije, Američka vlada je pružala sredstva kako bi opravdala, ohrabrila i proširila svoje programe obrazovanja koji bi služili kao podsticaj i pomoć odraslim građanima da prebrode obrazovne poteškoće i opismene se, a time i povuku celu naciju u progres, pa, samim tim, i državu učine snažnijom.

Dakle, Amerika još pre više od 200 godina shvata da je obrazovanje temelj napredovanja društva i fundament za stvaranje jače države (Okej, hajde da se osvrnemo sad malo na sebe, samo na sekund, i razmislimo kakav stav imamo prema obrazovanju, nastavnicima/profesorima i obrazovnim institucijama?)

U skladu sa svojim naporima, SAD započinju program večernjih škola koji datira još od 18. veka i traje sve negde do šezdesetih godina 20. veka. Obrazovanje se sprovodilo kroz kurseve, neretko kroz usko specijalizovane obuke za sve “naturalizovane” Amerikance. Dakle, sve do šezdesetih su siromaštvo i obrazovanje bili glavni subjekt na koji je bila usmerena sva pažnja države i društva.

Godine 1964. usvaja se Zakon o Ekonomskom oportunitetu (Economic Opportunity Act) koji sa sobom donosi normative osnovnog obrazovanja koje odrasla osoba u Americi mora da poseduje i, zarad ostvarivanja te normative, novac i neophodna sredstva iz budžeta bivaju alocirana – skoro 19.000.000$ je izdvojeno za razne programe obrazovanja odraslih (ova suma novca je predstavljala ogromno bogatstvo u vreme kada je obezbeđena).

Osvrnimo se sad na Evropu samo na kratko

U Evropi, odnosno u EU, ministri obrazovanja su sebi postavili jedan zajednički cilj koji se bavio smanjenjem broja nepismenih petnaestogodišnjaka koji nemaju osnovno znanje čitanja. Rezultat koji su postigli jeste da su stopu nepismenosti predviđene ciljne grupe sa 20% spustili na 15% do 2020. godine.

Prema PISA izveštaju OECD-a 2009. godine, 41% populacije Bugarske nije imao ni najosnovniji oblik pismenosti, dok je u Rumuniji taj broj bio oko 40% populacije. Sa druge strane, Finska je imala samo 8.1% populacije koja nema najosnovniji oblik pismenosti.

da li je i srbija konačno došla na red?

U skladu sa istim PISA izveštajem, procenat učenika u Srbiji koji nisu ostvarili najosnovniji nivo funkcionalne pismenosti je 2006. godine iznosio 52%, da bi za samo 3 godine taj broj pao na 33%. Prema nivou pismenosti, 2009. godine Srbija je po osnovnoj pismenosti bila daleko ispred Crnogoraca, Bugara, Rumuna i Albanaca. Međutim, Srbija je zaostajala za Slovencima i Hrvatima.

Izveštaj iz 2002. godine nam pokazuje da je Srbija imala 3,5% potpuno nepismenog stanovništva – oko 230.000 građana starijih od 10 godina. Već 2012. godine broj nepismenih je smanjen na 2.5% – što je oko 165.000 građana.

Istoriju na stranu, vratimo se krucijalnom pitanju pismenosti

U akademskoj zajednici razvijalo se nekoliko teorija o pismenosti, počev od onih kojima je u centru pažnje napredovanje i opismenjavanje pojedinca, kao jedinke, pa do onih teorija koje uzimaju u obzir mnogo složeniji proces i koje uključuju mnogo širi društveni kontekst, kao npr. „pismeno okruženje – pismeno društvo”.

Naravno, sistematskim i metodološkim pristupom, pa i osvrtom na fenomen pismenosti koji se sagledava iz gotovo svih uglova (društvenog, ekonomskog, političkog, itd.), postignuti su vidljivi pomaci, počevši od opšteg razumevanja pojma pismenosti kao sposobnosti čitanja i pisanja – jednostavnog procesa ostvarivanja osnovnih kognitivnih veština, preko upotrebe kognitivnih veština koje doprinose društveno-ekonomskom razvitku, pa sve do proširenja kapaciteta društvene svesti i kritičke refleksije kao osnove za individualne i društvene promene.

Pismenost i učenje

Biti pismen predstavlja srž učenja bilo kog polja nauke ili discipline. Zapravo, ako se vratimo još jedan korak nazad, biti pismen predstavlja preduslov da bi pojedinac uopšte mogao da nešto dublje nauči.

Zbog načina na koji učenik/student napreduje tokom svog obrazovanja i približava se određenim oblastima, naročito usko-stručnim oblastima, koncept pismenosti postaje zahtevniji i zahtevniji. Učenici danas koriste različite izvore znanja sa veoma kompleksnom upotrebom jezika (jezika u množini) i uopšte strukturama učenja, sa posebno sofisticiranim graficima i numeričkim prezentacijama. Moderni učenici teže ka spoznaji efektivnijih i efikasnijih načina pisanja, čitanja (brzog i sistematskog čitanja), koriste različite beleške (aplikacije i druge kompjuterizovane oblike beleženja) i odgovarajuće baze i izvore podataka, tako da svoju oblast ekspertize usavrše do te mere da mogu da se takmiče sa veštačkom inteligencijom iz SCI-FI filmova.

Razlog zašto je navedeno onoliko istorijskih primera i komparacija pismenosti u državama je zato što pozadina jednog naroda u kulturnom i komunikacionom smislu predstavlja bitan aspekt. Kakva se kultura, mentalitet i način komuniciranja praktikuju u jednom narodu u velikoj meri determiniše nivo pismenosti samog društva, kao i način na koji će se pismenost usmeravati i (ne)napredovati.

Pored pozadine, neophodno je gledati i oko sebe. Tehnološki napredak čoveku 21. veka nameće da mora da poznaje određene veštine, a naročito nameće tehničku pismenost kao osnov preživljavanja u tehnološkoj džungli 3. milenijuma. Sama pismenost dobija potpuno novu dimenziju i kategoriju, a to je tehnička ili tehnološka pismenost – koja se danas čini više neophodnom za preživljavanje nego neke druge kategorije pismenosti koje su ranije predstavljale stub temeljac samoodrživosti u životnom koordinatnom sistemu.

Konačno, pismenost predstavlja kontinuitet u učenju (celoživotno učenje), savladavanje i usvajanje novih setova veština koji omogućuju individui da ostvari svoje ciljeve, razvije svoje potencijale i znanje, te i da potpuno učestvuje kao ravnopravni član svoje zajednice (bilo lokalne ili globalne zajednice) u donošenju bitnih kolektivnih odluka.

Zašto je važno razumeti sve oblasti pismenosti i sagledati pismenost kao jednu celinu

Od sredine 20. veka, naučnici su posvetili posebnu pažnju definisanju pojma pismenosti. Počela su izučavanja iz veoma širokog spektra naučnih oblasti kojima su se bavili i fokusirali se na izučavanje pismenosti iz ugla svoje ekspertize – lingvisti, ekonomisti, sociolozi, psiholozi, filozofi, istoričari i antropolozi. Međusobna diskusija i debate na temu obrazovanja doprinele su tome da se stvori opšta slika o pismenosti iz više različitih uglova gledanja i izučavanja.

Uzimajuću u obzir tradiciju, kritiku i pristup pojmu pismenosti, UNESCO je izdvojio 4 različite oblasti razumevanja pojma pismenosti, a to su:

1. Pismenost kao nezavistan set veština;
2. Pismenost kao nešto što je primenjivo, praktično i utvrđeno;
3. Pismenost kao proces učenja;
4. Pismenost kao tekst, odnosno sadržaj sačinjen od reči.

Prema prvoj kategoriji, pismenost postoji kao nezavistan set veština što uključuje veštinu čitanja, veštinu pisanja i veštinu razgovaranja/pričanja. Najučestalije razumevanje pojma pismenosti je baš ta, da je to set procenjenih veština, naročito kognitivnih veština čitanja i pisanja, koje su nezavisne od samog sadržaja u okviru kojeg su stečene u prošlosti. Ovo razumevanje pismenosti takođe uključuje i poznavanje rada na računaru (računarska/tehnička pismenost), kao i mogućnost pristupa znanju i informacijama.

Druga kategorija razumevanja pojma pismenosti prema UNESCO-u odnosi se na način kako je pismenost primenjena u praksi i kako je utemeljena. U ovoj kategoriji, fokus je više bačen na primenu same pismenosti na pravni/adekvatan način. Šezdesetih i sedamdesetih godina dvadesetog veka počela je da se shvata bitnost pismenosti iz društveno-ekonomskog ugla gledišta, te je tada i utanačena ova kategorija i ovaj pristup samom pojmu.

Pojam pismenosti kao proces učenja (celoživotnog učenja) implicira da, dokle god neko uči, on postaje pismen. Iz ugla ove kategorije pojam pismenosti se posmatra više kao skala nego kao jedan konkretan događaj. Ovako gledano, skoro svako je pismen, samo zavisi na kom podeljku na skali se nalazi. Ako skala ide od 1 do 10, oni koji jedva znaju da čitaju i pišu će ići više kao broju 1, a oni koji su univerzitetski obrazovani, težiće broju 10. Time je i prva i druga grupa pojedinaca faktički pismena, samo je jedna grupa pismenija od druge.

Pojam pismenosti kao tekst, odnosno sadržaj sačinjen od reči, spada u poslednji način razumevanja pismenosti gde se pojam shvata kao predmet čija se priroda posmatra iz ugla pisca. Ova kategorija se smatra najsličnijom društveno-lingvističkom pogledu na pismenost.

Zašto je važno sagledati pismenost kao jednu veliku celinu iz više nezavisnih uglova? Zato što kada shvatimo značaj pismenosti, tek tada može da se razume posledica nerazumevanja značaja pismenosti – NEPISMENOST.

Nepismenost je posledica neshvatanja značaja pismenosti. Vrlo često rezultuje prikrivenom nepismenošću, koja je čak opasnija od otvorene nepismenosti. Stručnjaci često vole da okarakterišu prikrivenu nepismenost kao ignorisanje sopstvenog neznanja.

Ljudi koji nisu pismeni prikrivaju svoju nepismenost od samih sebe i često ne mogu da razumeju niti spoznaju u potpunosti informacije i ideje koje primaju od okoline u kojoj se nalaze. S druge strane, zamisao ljudi koji su svesni svoje nepismenosti je da će ako prikrivaju tu nepismenost od svoje okoline, uspeti da je u potpunosti sakriju – sa ovim primerom se svakodnevno susrećemo u komentarima ljudi na društvenim mrežama.

Posledice nepismenosti

Nepismenost može da utiče kako na pojedinca, tako i na celu zajednicu/društvo. Ovo je direktno srazmerno mnogim aspektima života i prouzrokuje mnoge posledice po pojedinca, ali i po društvo.

Posledice po pojedinca:

• Ograničena mogućnost obrade podataka koje pojedinac prima iz okoline;
• Nezaposlenost (statistika pokazuje da je kod manje pismenih ljudi stopa nezaposlenosti 2-4 puta veća nego kod onih koji su pismeniji – ovo se odnosi na najosnovniji nivo pismenosti).
• Niži prihodi, manje plate pri zaposlenju;
• Nestabilna finansijska situacija;
• Obavljanje jednostavnijih i prostijih poslova;
• Limitirane mogućnosti za celoživotno učenje i prilike za profesionalni napredak;
• Pridavanje manje značaja čitanju i obrazovanju unutar porodice i porodične zajednice;
• Manjak samopouzdanja (koji se vrlo često manifestuje kroz to da se pokazuje kao da je osoba prepuna samopouzdanja – te stvara kontra-efekat);
• Potencijalni zdravstveni ili fizički problemi/povrede (Statistika u svetu pokazuje da manje pismeni ljudi doživljavaju mnogo više povreda usled nepromišljenosti ili neznanja kako se zaštititi, te zbog svog manjka pismenosti jednostavno ne uspevaju da razumeju relevantne činjenice kao što su upozorenja, doziranje, kontra-indikatori, itd.);

Posledice po društvo

Manjak pismenosti ili kompletna nepismenost imaju puno uticaja na celo društvo u kojem se nalaze. Pismenost je danas esencijalna za pojedinca i društvo, jer se na taj način podstiče konkurentnost i napredak svih vrsta tržišta (finansijskog tržišta, tržišta rada, itd.) u skladu sa novim globalnim trendovima i svetskom ekonomijom. Međutim, mnoge radne pozicije ostaju nepopunjene ili se u mnogim društvima određene radne pozicije uopšte ne otvaraju zbog manjka svesti o značaju date pozicije. A baš tu svest otvara i podstiče viši ili drugačiji stepen pismenosti.

Primer radne pozicije koja je daleko kasnije došla u Srbiju je upravljanje ljudskim resursima. Mnogi će reći da je to kod nas dovedeno kroz kadrovske službe preduzeća, ali budimo realni, napredan HR koji se danas ipak primenjuje i u Srbiji dugo nije bio na ovim prostorima.

Poteškoće pri razumevanju društvenih resursa smanjuju nivo učešća u zajednici i napredak civilnog društva – zato je neophodno za svako društvo, odnosno za svaku ozbiljnu državu, da najviše radi na opismenjavanju svog naroda.
Srbija je za sada u relativno dobrom položaju, kako neke druge zemlje veoma kubure sa ovom temom.

Ovaj tekst nije napisan s namerom da bilo koga vređa ili omalovažava – pismenost ili nepismenost velikog broja ljudi nije uspeh ili sramota tih ljudi, već države u kojoj žive! Država je ta koja mora da prilagodi proces opismenjavanja svojih građana, kako bi bila stabilnija, jača i uticajnija na globalnom nivou. Ovaj tekst je samo i jedino informativnog karaktera, napisan s ciljem da možda za nijansu podigne svest o tome koliko su pismenost, obrazovanje, prosveta i ceo obrazovni sistem bitni za sve nas! I sam PraviLaw vebsajt nije na vrhuncu lestvice pismenosti, ali je trud i težnja da ga dovedemo do vrha najbitnija.

Autor: Tadija Mitić

Izvor: Projekat – usklađivanje prava Srbije sa pravom EU