Sloboda govora ili sloboda izražavanja je jedna od najvećih vrednosti modernog (slobodnog) društva, a granice te slobode u najvećoj meri zavise od specifičnih okolnosti u pojedinačnim slučajevima.
Izražavanje je govor, pisanje, slike, reklamiranje i umetnost: emitovanje (radio, TV…), novine, knjige,
leci, simbolično ponašanje i upotreba simbola.
Sloboda izražavanja podrazumeva sledeće:
- Slobodu da se ima mišljenje, što je preduslov slobodnog izražavanja. Države ne smeju da
indoktriniraju svoje građane i ne sme se dozvoliti insistiranje na različitosti pojedinaca koji
imaju različita mišljenja. Promovisanje jednostranih informacija koje daje država mogu predstavljati ozbiljnu i neprihvatljivu prepreku slobodi da se ima sopstveno mišljenje. - Slobodu da se utiče na informacije i ideje, što je od ključnog značaja za politički život i demokratsko funkcionisanje zemlje. Slobodni izbori nisu mogući uz odsustvo ove slobode.
- Slobodu da se kritikuje vlada i njeni članovi.
- Slobodu da se dobiju informacije i ideje. Ovo podrazumeva pravo na pristup informacijama
od javnog značaja.
Sloboda izražavanja i pravne regulative
Kako Evropski sud za ljudska prava determiniše, sloboda izražavanja ne podrazumeva samo „informacije” ili „ideje” koje su opšteprihvaćene i koje se smatraju bezopasnim ili beznačajnim, već i na one koje vređaju, uznemiravaju i pozivaju na činjenje ili nečinjenje štete po druge ljude, jer su to zahtevi pluralizma, tolerancije i širokogrudosti, bez kojih nema „demokratskog društva”.
S druge strane, osvrtom na istoriju možemo uočiti opasnosti od tolerisanja zloupotrebe slobode izražavanja, jer govor mržnje je upravo to – prekoračenje, odnosno zloupotreba te slobode. Otuda je neophodno sankcionisati govor mržnje (zloupotrebu ili prekoračenje slobode koja je zagarantovana), a kako bi se nešto sankcionisalo mora prethodno da se determiniše, posebno imajući u vidu opasnost po slobodu izražavanja – kao jednu od temeljnih karika osnovnih ljudskih prava i sloboda.
Kako se moderno društvo zasniva na demokratiji, a sama demokratija počiva na temeljima osnovnih ljudskih prava i sloboda, Ujedinjene Nacije (UN) još 1948. godine usvojile su Opštu deklaraciju o ljudskim pravima. Početne indicije i inspiracija za donošenje ovakvog međunarodnog dokumenta bile su osnovne vrednosti pojedinca i društva – dostojanstvo pojedinca i savest čovečanstva.
Članom 19. pomenute deklaracije garantuje se da svako ima pravo na slobodu izražavanja, međutim, to se uslovljava time da isto tako ima i obavezu prema društvu, jer je društvo to koje je jedino u mogućnosti da obezbedi slobodno i puno razvijanje ličnosti.
Članom 29. predodređeno je ograničenje do koje mere se određene ideje i informacije smatraju slobodom govora. Zabranjuje se zakonom i drugim pravnim dokumentima prekoračenje i zloupotreba slobode izražavanja, kojom se drugom ili trećim licima narušava ugled i dostojanstvo ili neka druga osnovna, zagarantovana, ljudska prava i slobode.
Još jedan važan dokument koji je neophodan da se pomene kada je reč o ovoj temi jeste Evropska konvencija o ljudskim pravima i osnovnim slobodama, ustanovljena od strane Saveta Evrope u Rimu, 4. novembra 1950. godine.
Članom 10. ove pravno-obavezujuće konvencije, u stavu 1, garantuje se sledeće: “Svako ima pravo na slobodu izražavanja. Ovo pravo uključuje slobodu posedovanja sopstvenog mišljenja, primanja i saopštavanja informacija i ideja bez mešanja javne vlasti i bez obzira na granice.”
Stavom drugim, istog člana pomenute konvencije, govori se o tome da konvencija garantuje prava, ali i stvara obaveze na suzdržavanje od zloupotrebe zagarantovanih prava i to se ističe na sledeći način: “Pošto korišćenje ovih sloboda povlači za sobom dužnosti i odgovornosti, ono se može podvrgnuti formalnostima, uslovima, ograničenjima ili kaznama propisanim zakonom i neophodnim u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbijednosti, teritorijalnog integriteta ili javne bezbijednosti, radi spriječavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, zaštite ugleda ili prava drugih, spriječavanja otkrivanja obavještenja dobijenih u povjerenju, ili radi očuvanja autoriteta i nepristrasnosti sudstva.”
Ratifikaciju ove konvencije izvršile su sve države članice Evropske Unije, kao i Republika Srbija.
Ustavom Republike Srbije iz 2006. godine (“Sl. glasnik RS”, br. 98/2006, čl. 46) i to članom 46. “Sloboda mišljenja i izražavanja”, jemči se sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje. Istim članom u stavu drugom govori se da “sloboda izražavanja može se zakonom ograničiti, ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije”.
Uloga medija
Iako član 10. Evropske konvencije o ljudskim pravima naročito ne pominje slobodu štampe, Sud je razvio detaljnu sudsku praksu, obezbeđujući načela i pravila koja štampi omogućavaju specijalni status u uživanju sloboda koje su obuhvaćene članom 10. Ulogu medija kao političkog posmatrača prvi je istakao sud u slučaju Lingens protiv Austrije.
Funkcije medija:
− izražavanje ideja i mišljenja;
− vesti i informacije;
− ubeđivanje (propaganda – mobilizacija);
− obrazovanje, kultura;
− slobodno vreme/zabava;
− trgovina, reklamiranje, finansije i ekonomija;
− nacionalni ili kulturni identitet;
− demokratija;
− slobodno kretanje informacija: informaciono društvo
Ustav Republike Srbije u članu 50. garantuje slobodu medija i proklamuje da nema cenzure, te da nadležni sud može sprečiti širenje informacija i ideja putem sredstava javnog obaveštavanja samo ako je to u demokratskom društvu neophodno radi sprečavanja pozivanja na nasilno rušenje Ustavom utvrđenog poretka ili narušavanje teritorijalnog integriteta Republike Srbije, sprečavanja propagiranja rata ili podstrekavanja na neposredno nasilje ili radi sprečavanja zagovaranja rasne, nacionalne ili verske mržnje, kojim se podstiče na diskriminaciju, neprijateljstvo ili nasilje. Takođe, član 51. priznaje pravo svakog lica da istinito, potpuno i blagovremeno bude obaveštavano o pitanjima od javnog značaja, i sredstva javnog obaveštavanja su dužna da to pravo poštuju. Štaviše, svako ima pravo na pristup podacima koji su u posedu državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja u skladu sa zakonom.
Bitnu regulativu vezanu za medije i novinare, pogotovo za one koji se koriste modernim tehnikama novinarstva i posluju i u okviru Sajber sfere, kao i za njihovu slobodu izražavanja, predstavlja Zakon o javnom informisanju i medijima. U ovom zakonu zagarantovana su prava i slobode medija, kako tradicionalnih (npr. štampa), tako i onih koji su prisutni i posluju na internetu, odnosno u Sajber okruženju. Više o sajber okruženju i sajber regulativama pročitajte u jednom od prethodnih PraviLaw blog postova – SAJBER KRIMINAL – UVOD I REGULATIVA + BONUS PODCAST.
Sloboda izražavanja, govora i medija je sloboda koju treba gajiti na jedan potpuno zdrav način, jer to održava civilizovano društvo. Naravno, ova sloboda ne sme ugrožavati neistomišljenike već se treba propagirati na način da samo doprinosi napretku zajednice, podizanju svesti i boljoj informisanosti svih građana sveta.
Sloboda govora je dragoceno pravo i moramo se zalagati da to i ostane!
Autor teksta: Tadija Mitić
Pingback: ODGOVOR NA DEMANTIJE TUMANSKE BRATIJE: Gospodo monasi, istorija manastira Tumane počinje nešto ranije od 2014. godine! - TPKNEWS